Author Archives: Dorian Gray

Hajde da rasčistimo nešto

Već par meseci postoji neki hajp oko jednog mog teksta. Tona pozitivnih, dve tone negativnih komentara. Ko me poznaje, zna da me komentari ljudi koje ne poznajem apsolutno ne dotiču, a i neće me doticati u skorijoj budućnosti. Ali, mora da postoji ali. Tekst je, da budemo realni, pravilno protumačilo celih 5% ljudi, i sada ja imam glupavu potrebu da ga razjasnim, jer, jebeš čitanje ako ne znaš šta je pisac hteo da kaže, jel’te?

Prvo, tekst je napisan za čitavih 3 minuta jer je pisan u afektu kao reakcija na neke tada aktuelne događaje. Malo mi se smučila cela ona situacija oko lečenja teško bolesne dece SMS-ovima, plus teško zanemarivanje odgovornosti oko slučaja helikopter, pa sam, eto, prs’o.

Drugo, tekst su moji lični i sumirani utisci ne iz Dubaija (ne sećam se da je igde u tekstu pomenuta bilo kakva utopija od zemlje), nego iz svih zemalja koje sam imao priliku da obiđem, i u kojima sam imao priliku da vidim kako sve može da funkcioniše normalno samo ako narod sedi političarima na glavi, a ne obrnuto.

Treće, i najbitnije je da POENTA TEKSTA NIJE BILA DA NEGDE POSTOJI UTOPIJA U KOJU SVI TREBA DA IDEMO, NEGO DA LJUDI OTVORE OČI ŠTA DOZVOLJAVAJU DA PROĐE NEKAŽNJENO U NJIHOVOJ SOPSTVENOJ DRŽAVI!!!

Da li ste vi ljudi realni? Da li ste svesni da vas svaka budaletina koja je sela u skupštinsku stolicu vuče za nosinu, a vi im tapšete jer uspevaju u tome? Da li ste svesni da mladi ne odlaze zato što je negde bolje, nego zato što u Srbiji postaje sve gore i gore? Da li ste svesni da se, ako VI KAO NAROD ne počnete da kažnjavate bahato ponašanje gore spomenutih indijanaca, NIŠTA NIKADA NEĆE PROMENITI?

Ja nisam otišao zato što sam morao, otišao sam zato jer sam želeo da odem. Želeo sam da vidim kako je živeti negde drugde, i do sada se nisam pokajao. A vi? Ako već želite da živite u Srbiji, onda je JEBENO NAPRAVITE ONAKVOM KAKVU JE ŽELITE! VI I NIKO DRUGI!

Zaključiću ovu temu jednom za sva vremena citirajući autore Peščanika: „Ako vam je dobro, onda ništa…“

 

Svako dobro

Srđan

Helikopter, i još po koje sranje

Iskreno, nisam hteo da pišem o helikopteru i čitavoj situaciji, jer mislim da je apsolutno svako ko diše u Srbiji izneo svoje mišljenje o tome. Ali ko me poznaje, a nema takvih previše, zna da bih na lakat progovorio kada me nešto nervira, a ovo mi kida živce. Sačekao sam da se stvari slegnu, i kao što sam pretpostavio nije dugo trebalo da čekam, jer narod skoči za svakom novom koskom i staru brzo zaboravi. A koski hvala Bogu ima dovoljno za bacanje.

Elem, ministar Gašić je izjavio kako on ne oseća potrebu da podnese ostavku, jer on nije ništa pogrešno učinio. Složio bih se sa njim. Ne možemo od keramičara očekivati da razume lanac komande i komandnu odgovornost. Jer, na kraju krajeva, on je samo IZDAO DIREKTNO NAREĐENJE DA SE PREKRŠE SVI SIGURNOSNI PROTOKOLI, ŠTO JE REZULTIRALO POGIBIJOM SEDAM OSOBA! Osim toga, sve je bilo po PS-u. Počev od momentalnog spinovanja, preko Premijerovog preuzimanja krivice, pa na dalje, da ne nabrajam.

A kada smo kod Premijera, pa ni od njega ne možemo očekivati ništa drugačije. Preuzeo je krivicu na sebe, dramski, tragikomično, kakav je uostalom i svaki njegov nastup u medijima. Kao da svaki put polaže ispit na FDU, odsek gluma. Rekao je tada, parafraziraću, ja sam kriv, sve je moja krivica, mene krivite ali mi Gašića i Lončara (njega zaboravismo, a?) ne dirajte. Njih ne dam.

Ako neko nije primetio, ovo je, kao prvo, značilo da će ministri da ostanu tu gde jesu kakav god bio ishod istrage pada helikoptera, a kao drugo, da je svestan da njemu u Srbiji apsolutno niko ništa ne može, pa sve I da je lično on oborio taj helikopter. U najgrubljoj interpretaciji, raspizdio je šamarčinu svakoj iole normalnoj osobi u Srbiji. A najtužnije je to što je u pravu. Ministri su i dalje tamo gde su bili, a i premijer. Ali u jednom je bio u pravu, a to je da je sve to njegova greška. Njegova je greška što su nestručni ljudi na čelu ministarstava, njegova je greška što vlada jednoumlje i poltronska politika, njegova je greška što se vlada strahom umesto kompetencijom. A naša je greška što on vlada.

Nego, da se vratim na Lončara kojeg svi, da li namerno ili slučajno, zaboravljaju. Ministra Lončara koji je bio spreman kao zapeta puška na aerodromu da sopstvenim rukama, pred kamerama,  iznese bolesnu bebu i preda je osoblju hitne pomoći koje je po nečijoj proceni bilo obučenije za ovakve situacije od osoblja sa VMA. I ministra koji je nakon pada helikoptera nestao iz svih medija, na neodređeno vreme. Nema veze, ionako nije on lično smislio da se nađe tamo, ali je barem za razliku od Gašića znao gde se nalazi i u kom gradu. Neko je morao da im javi sve te informacije, da im da uputstvo šta da rade, i gde da budu, a i svoj toj gunguli Gašić se zbunio. Ali ne zamerimo mu, dešavaju se greške u komunikaciji kada se izdaju naređenja. Desi se buka, ne čuje se dobro, kao da se igrate gluvih telefona. Svima nam se dešavalo.

A poginuli? Pa znate kako kažu, o pokojnicima sve najbolje. Ili ipak ne u ovom slučaju. Pokojnici su najpogodniji da im se napakuje krivica. Najbezbednije rešenje, ne mogu da se brane, ne mogu da opovrgnu priču. Još ako imaš pristrasnu komisiju, Ili još bolje generala koji radi sve da zataška slučaj? Pa gde ćeš bolje od toga! A poginuli piloti? Ništa, napili se od muke, odmah nakon pogibije. Osetili ljudi muku I bes jer ih nedostojna stoka drugi put ubija za kratko vreme, i što njihove porodice moraju da trpe sve to samo da bi ministar ili dva zadržali dupe u foteljama. Tačnije, da bi ih premijer zadržao u foteljama, jer ako oni odu, nema koga da postavi na njihovo mesto. Stručnijih i lojalnijih od njih nema. Tužna istina, I pritom jedina istina koja je očigledna u celoj ovoj šaradi u kojoj je lakše bilo oblatiti heroje, nego smeniti par nestručnih papaka.

A vojska? E moja vojsko… Ginuli za državu zbog budala na vlasti, i onda dočekali da vas ta ista vlast ubija u VAŠOJ zemlji, a da na sve to VAŠI generali, oni koji treba da stoje iza VAS u svakom momentu,  tapšu u ritmu koraka kojim bagra prelazi preko vašeg groba samo da bi sačuvala svoju fotelju.

A narod? Jebiga narode, vojska barem ima uniformu, a vama i gaće skidaju. Gledajte Parove, kupujte domaće i udri brigu na veselje. Neko drugi će se boriti za vas. Ne znam ko, ali taj neko oduvek postoji u svim planovima. Mitsko biće zvano „neko drugi“.

Toliko od mene. I dalje ne znam zašto sam sve ovo napisao, ali morao sam da sve ovo da izbacim negde. Jebiga, sve ovo više ni Nušiću ne bi bilo za sprdnju.

Šta sam naučio nakon odlaska iz Srbije

Šta sam naučio nakon odlaska iz Srbije

Da tamo negde postoje ljudi koji su zaista srećni, ne moraju da glume da jesu
Da tamo negde postoje ljudi koji su nasmejani, i to ne lažno
Da tamo negde postoje ljudi koji ne dižu kredit da bi otišli na godišnji odmor
Da tamo negde postoje ljudi koji lepo žive od sopstvene plate
Da tamo negde postoje ljudi koji platu dobijaju redovno svaki mesec, na tačan datum
Da tamo negde postoje ljudi koji ti pomognu (iako ih ne poznaješ čitav život) bez očekivanja da im uslugu vratiš
Da tamo negde postoje ljudi koje ne govore ono što ne misle
Da tamo negde postoje ljudi koji nemaju prikrivene namere
Da tamo negde postoji država koja ceni to što im doprinosiš svojim radom, i zaštiti te zakonom kao radnika
Da tamo negde postoji država koja će ti lako i jednostavno pomoći da pokreneš svoj biznis, jer to i njima ide u korist
Da tamo negde postoji država u kojoj nije problem naći posao čak i kad nemaš stranačku člansku kartu
Da tamo negde postoji država u kojoj vlast radi u korist građana
Da tamo negde postoji rešenje za svaki problem, a ne po tri problema za svako rešenje
Da tamo negde postoji država koju vode stručni i obrazovani ljudi
Da tamo negde postoji država koja kažnjava osobe sa lažnim diplomama
Da tamo negde postoji država koja kažnjava univerzitete koji izdaju lažne diplome
Da tamo negde postoji država u kojoj pravosuđe nije pod pritiskom političara
Da tamo negde postoji država gde sud radi nezavisno i nepristrasno
Da tamo negde postoji država koja sanira štetu nastalu od prirodnih nepogoda
Da tamo negde postoji država u kojoj se bolesni ne leče sms-ovima
Da tamo negde postoji država u kojoj možeš da se lečiš na licu mesta, a ne na zakazivanje par meseci unapred
Da tamo negde postoji država gde možeš da se lečiš pre nego što umreš
Da tamo negde postoje ljudi koji će pomoći kada vide da je neko pao na ulici
Da tamo negde postoje ljudi koji će reagovati ako neko napadne devojku na ulici
Da tamo negde postoji vlast koja neće prebacivati svoju krivicu na neku prethodnu vlast
Da tamo nede postoji vlast koja snosi potpunu odgovornost za svoje postupke
Da tamo negde postoje ministri koji će podneti ostavku kada se desi katastrofa u njihovoj nadležnosti
Da tamo negde postoje ljudi koji se ne dele prema boji kože, nacionalnosti i klubu za koji navijaju
Da tamo negde postoje ljudi koje boli dupe odakle si, dokle god si čovek
Da tamo negde postoje ljudi koje boli dupe šta mu komšija radi preko dana, a i noću
Da tamo negde postoje ljudi koje promaja ne ubija, a ni država
Da tamo negde postoji država gde se novinari ne samocenzurišu
Da tamo negde postoji država gde se novinari ne cenzurišu
Da tamo negde postoji život koji možeš nazvati životom
Da tamo negde postoje ljudi
Da tamo negde postoji država
Da tamo negde postoji život
Da tamo negde možeš i ti da postojiš, ali stvarno.

Na žalost, tužno je to što sam morao da odem da bih sve ovo naučio.

(Pre nego što donesete zaključak o ovom tekstu, pročitajte objašnjenje)

Dubai – Da ili ne, deo treći

U prvom i drugom delu sam se bavio nekim tehnikalijama oko samih mogućnosti dolaska u Dubai, i priprema za isti. Verovatno sam dosta toga i preskočio, ali najbitinije stvari iz ličnog iskustva sam sumirao u ova dva posta, tako da ne zamerite ako je još nešto ostalo nejasno. U svakom slučaju, uvek možete postaviti pitanje na samom postu, i ja ću na njega rado odgovoriti. U nastavku bih posvetio pažnje onom najbitnijem, a to je sam život u Dubaiju.

Pre svega ono što morate da shvatite je da su ovde lokalci povlašćeni. Imaju sve na svojoj strani, počev od zakona pa na dalje, što realno i ne treba da čudi jer u Dubaiju su oni manjina (oko 15% rezidenta Dubaija čine lokalci, 85% stranci), i šeik ih štiti koliko je god to moguće. Nije da mogu da ubiju nekoga i da se izvuku (nije provereno), ali u jednostavnijim stvarima poput saobraćajnog udesa, možete očekivati da ćete izvući deblji kraj, osim ako sam lokalac nema problem da prizna da je kriv pred policijom, što uglavnom i bude slučaj jer su realno sasvim ok ljudi. Napomenuo bih da u slučaju saobraćajke, policija na licu mesta na osnovu informacija uzetih od svih učesnika donosi odluku ko je kriv, tako da ako ne umete dobro da objasnite šta se tačno desilo, možete biti žrtva ničim izazvani. Možete se, naravno, uvek žaliti sudu, ali nisam upućen u ishode takvih žalbi, tako da ne bih ulazio dublje u tematiku. Sve u svemu, isterivanje pravde tipa demokratija, pravo glasa i slično, barem kada je u čitavu zbrku umešan lokalac, neće proći glatko i na to budite spremni ukoliko se odlučite da idete tim putem. Nije da ne možete isterati pravdu, ali realno nikada ne znate na koga ste naleteli, kakve veze ima i slično. Takođe, kad sam već kod teme „jednakosti“ lokalaca, postoji nešto što se zove Emiratizacija, a to je program zapošljavanja lokalaca. Svaka firma, u zavisnosti od broja zaposlenih, mora da ima i određeni procenat zaposlenih lokalaca. Njihova početna plata je zakonski regulisana, i naravno da je za većinu prosečnih pozicija veća nego što bi bila vaša. To vas može doticati ukoliko želite da otvorite neko predstavništvo ovde u kojem planirate da imate veći broj zaposlenih. Doduše, lokalci mogu da vam budu od velike koristi ukoliko ih zaposlite u sektoru komunikacije sa državnim agencijama, jer u 95% slučajeva znaju dosta njih koji tamo rade, pa vam neke stvari mogu mnogo brže završiti. E sada, ukoliko planirate da otvorite svoju firmu ovde, poprilično je jednostavno kada gledate spolja, ali ima gomila začkoljica (i prečica) koje ću pokušati da vam razjasnim u nekom narednom postu ukoliko se javi dovoljno ljudi koji su zainteresovani da čitaju o tome. U suprotnom, ne bih sa tim smarao ni sebe ni vas.

Što se tiče posla, a i samog života ovde, još jedna stvar koje morate takođe biti svesni je da ovde mnogo toga zavisi od poznanstava i konekcija. Arapi podržavaju svoje, nebitno odakle su (Egipat, Liban, Libija, Sirija, Saudija, Oman, Katar i slično), i dokle god su sa arapskog govornog područja, očekujte da će se međusobno podržavati. Isto važi za Indijce, Filipince i sve druge. Napomenuo bih da je 50% stanovništva Dubaija indijskog porekla, i da su međusobno veoma solidarni pri traženju posla, davanju preporuka, kao i da su jedni drugima zaleđina u samoj firmi. Neretko ćete videti da je na primer ceo sektor finansija indijski, jer ukoliko je Menadžer Indijac, zapošljavaće samo svoje. Opet napominjem, sve ovo navedeno je u većini slučajeva, i naravno da je to moje lično iskustvo i stečeni utisak (plus priče ljudi koje poznajem). Drugo, klasne razlike su ovde izuzetno izražene. Možda vam neće biti primetne na prvi pogled, ali kada malo duže budete ovde videćete da su ovde određeni tipovi posla rezervisani samo za određene nacije, i ukoliko ste aktivista za međurasnu jednakost i ljudska prava, ovde ćete doživeti blaži nervni slom. Bukvalno. Ono što bih napomenuo je da se ovde takođe ne priča o veri i veroispovesti, ne nameće se svoje mišljenje o tome, i imate slobodne dane samo za njihove nacionalne praznike, plus nova godina. Svako ima pravo da sprovodi svoje verske običaje, ali ne očekujte da ćete dobiti slobodan dan za slavu, tako da morate da uzmete dan godišnjeg ukoliko želite da ne radite taj dan. Doduše, ima firmi koje će vas ispoštovati za Božić i Uskrs, i dati vam slobodan dan.

Dalje, ono sa čim se ne treba zezati ovde su banke. Ako kod njih zaserete nešto, lagano možete završiti u zatvoru, a to je ono što vam nikako nije potrebno. Kredite ako uzimate, potrudite se da rate izmirujete na vreme. Isto važi i za kreditne kartice, jer i za prvo i za drugo samo dve neplaćene rate povlače ozbiljne probleme. Ovo, srećom, ne pišem iz ličnog iskustva, nego iz priča ljudi koji su imali problema. Ono što sam ja lično osetio na svojoj koži je zamrzavanje računa koje se desilo kada sam prelazio iz jedne firme u drugu. Naime, ovde su firme obavezne da ako ih napuštate, prijave banci da vam uplaćuju poslednju platu i end of service benefits. Ukoliko imate kreditnu karticu koju ste koristili i dugujete još nešto banci, ili kao ja imate kredit za auto, račun vam se automatski zamrzava dok vam ne legne plata od nove firme u kojoj ste se zaposlili. Čak i tada morate priložiti banci dokaz o zaposlenju sa detaljima plate da bi vam odmrzli račun. Potrudite se da imate neki dirham sačuvan sa strane, van računa, za ovakve situacije.

Što se tiče osnovnih potrepština, sve je pristupačno i uglavnom jeftino. Prosečna potrošačka korpa za dvoje je oko 200e mesečno, što je bagatela uzimajući u obzir prosečne visine plata ovde. Hrana po restoranima je takođe pristupačna, barem kada naučite gde treba a gde ne treba da jedete. Izbegavajte klasična turistička mesta, jer tamo su cene u proseku 20-30% veće nego po normalnim restoranima. Taksi je takođe pristupačan, ukoliko se ne vozikate svakodnevno. U suprotnom može da vam predstavlja ozbiljniju stavku.

E sad, mislim da sam vam rekao većinu stvari koje mogu da vam pomognu pri odluci da li da se selite u neki od ovih krajeva ili ne. Pišite ukoliko vas još nešto interesuje, i ukoliko postoji još neka tema koju bih mogao da obradim a smatrate da je korisna. Nastaviću da pišem i dalje na temu Dubaija, jer ima još dosta tema koje želim da podelim sa vama, a vezane su za život ovde, ali sa manje tehnikalija, a više o tome kako da propisno uživate u životu ovde.

Pozdrav

Dubai – da ili ne, deo drugi

Burj Khalifa

Sada kada smo uhvatili zalet sa prvim postom o dolasku u Dubai, osvrnuo bih se na nekoliko stvari koje sam primetio da vas interesuju.

Prvo što želim da razjasnim je svakako plata, jer mi je nakon čitanja prvog posta mnogo njih reklo kako u Srbiji rade i za 200e, ili nemaju posao uopšte, i kako bi opušteno za 700-800 istih došli ovde. E pa rođaci, takve egzibicije van svoje zemlje nisu baš najpametnije, i prestanite da gledate samo iznos, gledajte i troškove. Prvo i osnovno, uzmite u obzir da vrednost tog iznosa varira u zavisnosti od zemlje u kojoj se nalazite, što će reći da 700e nije isto imati u Srbiji kao i u Nemačkoj, Americi ili ovde u Emiratima. U poslednjih godinu dana iznos koji je potrebno izdvojiti za mesečne troškove hrane i kućnih potrepština se udvostručio. Prošle godine u ovo vreme kada sam odlazio u supermarket da nakupujem mesečne zalihe, trošio sam u proseku oko 100 do 120 eura. Prošli mesec sam za istu takvu kupovinu potrošio 200 eura. Ako radite po ceo dan, i pritom sami živite u Dubaiju, najverovatnije ćete jesti napolju konstanto jer nećete imati vremena da trknete kući na ručak ili da spremate večeru mrtvi umorni nakon posla, a i ako ne želite da živite na sendvičima sa benzinskih pumpi, iznos koji vam je potreban je minimalnih 20 eura na dnevnom nivou, puta pet radnih dana, puta četiri nedelje, dođe mu na 400 eura mesečno bez vikenda. Gruba matematika, ali barem imate okvir. Ukoliko planirate da sedite u smeštaju konstantno, ili da s vremena na vreme samo izađete da se prošetate, onda vam je tih 700-800 eura sasvim dovoljno. Ako ste mladi, i volite da izlazite, računajte da vam je jedno piće u Rock Bottom-u (koji je jeftin, ali ja ga ne podnosim) oko pet-šest eura za pivo. A ako odete u neki malo bolji klub, budite spremni da piće platite od 20e pa na više. A ako si klasičan Srbin, pa naručiš dupli Džek i Red Bull, eto minimum 50e manje u tvom džepu. Ono što želim da naglasim ovde, da me ne razumete pogrešno, je da dobro razmislite zašto dolazite, da se dobro informišete pre nego što dođete, i da budete spremni kad dođete. Verujte mi, ima masa njih koji dođu sa zabludom da su došli u Diznilend, i da će sada sve, samo od sebe, biti sjajno.

 

Drugo, sad kada ste se već odlučili da dođete i našli ste posao, spremite se za vašu najveću borbu sa srpskom birokratijom za pečatiranje i overu potrebne papirologije. Ono što vam je potrebno je overena diploma fakulteta, škole, ili šta god da ste završili, i njen prevod. Da bi vam ovde priznali diplomu, potrebno je da imate pečat Ministarstva spoljnih poslova Emirata. Njega dobijate samo ako imate pečat UAE ambasade u Beogradu, a tamo pečat dobijate samo ukoliko već imate pečat Ministarstva Spoljnih Poslova republike Srbije. Do sada ste već pretpostavili da ne možete samo da ušetate u MSP i tražite pečat, te vam je pre toga potreban pečat Ministarstva Pravde, a pečat tamo vam lupe samo ako imate overu iz suda iz mesta u kojem živite. Da, znam, i ja sam se izgubio na pola. Moj iskren savet je da pre odlaska u sud, nazovete Ministarstvo Pravde, i pitate koji im je pečat iz suda danas potreban, jer nekada je apostile a nekada nije (menjaju pravila iz dosade pretpostavljam), da ne bi to saznali na teži način i vozali se od svog mesta do Beograda i nazad po nekoliko puta i usput izmislili još nekoliko novih i veoma sočnih psovki kao ja što sam morao. Ono što ne znam u ovom momentu je da li se još uvek overava u sudu ili kod notara, ali do sada je sve ovo gore navedeno koštalo oko 100e (samo pečati bez troškova puta). Ukoliko imate bračnog partnera, i kompanija u Emiratima zahteva dokaz (venčani list), budite spremni da gore pomenutu proceduru ponovite. Isto tako, kao što spomenuh u prethodnom postu, za vizu vam je potreban i lekarski pregled (snimak pluća i test krvi na zarazne bolesti (HIV, Hepatitis i sl.)), što ćete morati za prvi put da odradite u Srbiji. Cenu ne znam, ali računam da je i to oko stotinak eura ukoliko ne poznajete nekoga u domovima zdravlja.

 

Treće oko čega bih se zadržao je smeštaj. Uzmimo u obzir da ste našli posao za solidnu platu ali vam smeštaj nije obezbeđen, nego je accommodation allowance uračunat u platu, što svakako može da se desi, na vama je da nađete gde ćete živeti. To nikako nije jednostavno u bilo kom gradu ako nemate nekoga da vas uputi, pa tako nije ni ovde, mada najpametnije je da zamolite novog poslodavca da vam pomogne oko traženja prvog smeštaja. Ukoliko poslodavac to ne uradi, evo kako možete da se orjentišete: Smeštaj se uglavnom bira da bude bliže lokaciji firme u kojoj radite, barem za početak dok ne budete bili u mogućnosti da kupite sebi auto, jer ovde je javni prevoz nešto na čega ne želite da gubite svoje dragoceno slobodno vreme (razloge ću razjasniti naknadno, za sada ću se držati smeštaja). To ume da bude problem, jer ako vam je firma na nekoj skupljoj lokaciji, a vaša početna plata nije dovoljna da obezbedi smeštaj na istoj, moj savet vam je da gledate smeštaje blizu metro ili autobuskih stanica. Uvek postoji opcija taksija, što mesečno može da predstavlja opterećenje budžeta, ali na vama je da napravite kalkulaciju. Ono čega treba da se pazite je da znate tačno gde idete, i da barem za početak upalite Google Maps jer taksisti ovde hoće da vozaju okolo samo da bi vam što više para uzeli, pogotovo ako procene da nemate pojma gde ste i gde idete. Kao što već spomenuh ranije, cene smeštaja se kreću od 700e mesečno pa na više, u zavisnosti od lokacije. Ukoliko planirate da živite sa cimerom troškovi se dele, pa se dosta ljudi odlučuje na takvu varijantu barem za početak.

 

Kao četvrto je nešto oko čega ste se svi (očekivano), najviše uhvatili, a to je prostitucija.  Na vašu žalost, neću vas hraniti ovim informacijama iz više razloga. Prvi, svi ovi postovi su tu da bi nekome pomogli da se informiše o životu ovde i da bi ako se odluči da dođe, imao barem nekakav stav o tome gde dolazi, kao i da bi nekome olakšao prve korake. Pisanje o prostituciji ne pomaže u tom smeru. Drugo, tema je previše ozbiljna da bi se obrađivala bez konkretnih dokaza, koje mi naravno, ne pada na pamet da skupljam. Treće, ako nekoga baš interesuje, kada dođe ovde uputiću ga gde treba da ide, pa neka sam proceni. Toliko o tome.

 

Ovde ću naravno, opet napraviti pauzu da sumirate podatke, da saberete utiske, i da postavite još pitanja ukoliko ih imate. U sledećim postovima ću se osvrnuti na neke od mnogo lepih aspekata života u Dubaiju i Emiratima uopšte, poput kulture, međuljudskih odnosa, hrane i slično, jer to zaslužuje ozbiljnu razradu.

 

Do čitanja