Author Archives: Dorian Gray

Dubai – da ili ne, deo prvi

Dubai Panorama

Kao što spomenuh u prvom postu ovde napisanom, živim u Dubaiju već dve i kusur godine. Od momenta kada sam se doselio pa do danas, količina ljudi koja me je pitala kako doći ovde i kakav je život, proporcionalno raste sa svakim novim sranjem koje se dogodi u majci nam Srbiji. A tih sranja, da budemo iskreni, nije malo čak ni na dnevnom nivou, pa vi onda saberite i oduzmite koliko puta sam se do sada naobjašnjavao. Ovaj post pišem da sumiram sopstvene utiske, plus utiske još nekih ljudi koje poznajem, pa možda pomogne i nekom drugom osim meni (jer ću na svako postavljeno pitanje u budućnosti samo poslati link ka ovom postu).

Prvo i osnovno, ako uopšte planirate odlazak iz Srbije, bilo to ovde u Dubai ili negde drugde po belom svetu, raspitajte se i izguglajte malo o kulturi i običajima te zemlje. Nije retkost da ljudi dođu ovde totalno nespremni, i onda se suoče sa kulturološkom razlikom koja je nekima ogroman zid koji treba preskočiti. Na primer, muškarci u klasičnim kupaćim gaćama da se šetaju oko plaže će istog momenta biti zamoljeni da se obuku, isto tako i ako se šetaš bez majice (iako je pretoplo, na ulici nije društveno prihvatljivo), dok devojke ne treba da se začude ako im, kada obuku prekratku suknju i daju sise na izvol’te u izlasku, neko priđe i pita ih koliko je noć sa njima, ili priđu njihovom muškom pratiocu da ga pitaju koliko vas je platio. Ovo je arapska zemlja, deal with it, ili se obucite pristojnije. Ne mogu reći da je zabranjeno, ali svakako nije društveno prihvatljivo šetati polu-nag . Prostitucija je ovde javna tajna, ima je poprilično, i s tim da većina njih dolazi sa područja bivših sovjetskih republika, neka naše devojke ne začudi ako ih neko pobrka za iste. Ne kažem da hoće, ali znam više primera da se baš to dogodilo. Doduše da se razumemo, to se ne dešava gde god da odeš, tako da brzo naučiš koja mesta da izbegavaš, and life can be beautiful. Takođe, alkohol se može konzumirati u klubovima i diskotekama, kao i u barovima u hotelima. Nije zabranjen, ali ga ne možeš kupiti gde god želis. Postoje specijalizovane prodavnice u kojima ga možeš uzeti i za kuću, ali je potrebno imati dozvolu za kupovinu istog. Dozvola se izdaje u istoj toj prodavnici, ali je potrebno podneti zahtev i priložiti određena dokumenta, i dozvola stiže nakon par dana. Među potrebnim dokumentima je i isečak od plate, na osnovu kojeg se određuje koliki će ti biti limit na toj dozvoli, iliti koliko mesečno imaš prava da potrošiš na alkohol u zavisnosti od primanja. Nekom možda to nema smisla, ali ovde shvatiš da je to izuzetno pametno.

 

Sada kada sam završio sa uvodom, da pređem na konkretnije teme koje većinu ljudi interesuje, a to je posao. Kako ga naći, kolika je konkurencija, kolika je normalna plata za život, kakvi su uslovi, i još štošta. Pa da krenem:

Prvo i osnovno što ljudi sa našeg područja treba da razumeju je gde se nalaze kada je konkurentnost u pitanju. Ovde koledž završavaju uglavnom kada imaju 21-22 godine, što znači da do momenta kada naš prosečan student završi faks, ljudi ovde imaju završen faks i po nekoliko godina iskustva. To je downside, jer lako se desi da dobiješ posao, a da ti šef bude neko 4-5 godina mlađi. Onaj ko je odslužio vojsku posle faksa, znaće koliko to ume da bude iritantno, ali i ne mora u ovom slučaju. E sad, dosta zavisi i od toga u kojoj ste profesiji. S obzirom da sam ja u Sales & Marketing, pričaću iz moje perspektive. Posao sam našao začuđujuće lako, tačnije ni mesec dana nakon što sam počeo da apliciram. Moram napomenuti da sam ga tražio direktno iz Dubaija što je prednost, jer sam bio raspoloživ za face to face intervjue. Može se naći posao i preko neta, ali da bi vas uopšte uzeli u razmatranje, morate biti baš stručnjak u polju u kojem se nalazite jer je konkurencija svakako ogromna, i tom prilikom će intervju (barem prvi) biti online. Za drugi, barem u velikoj većini slučajeva, morate biti prisutni. Neke kompanije kompenzuju troškove puta, neke ne, tako da na sve morate biti spremni.  Kao preporuku za oglase za posao bih naveo LinkedIn, jer je to ovde izuzetno cenjen način nalaska kadrova, ali se potrudite da vam profil bude profesionalan, sa kvalitetnom fotografijom (ne neka iz izlaska sa flašom u ruci), i sajt www.bayt.com, koji mu dođe nešto kao Infostud za Middle East. S druge strane, većina naših ljudi dođu ovde da rade ili za Emirates i Etihad kao cabin crew, ili za Fitnes First kao fitnes instruktori. Imam i dobre i loše primere i za prvu i za drugu opciju, ali neću ih navoditi ovom prilikom, samo ću naglasiti da je pozitivnih iskustava mnogo više nego negativnih. Vizu vam obezbeđuje kompanija u kojoj se zapošljavate. Ona važi dve godine, i onda mora da se obnovi. Za svako obnavljanje je ista procedura kao i za prvo vađenje vize, a to je lekarski pregled (krv i snimak pluća). Ako je to ispravno, viza je tu. Potrebna su i određena dokumenta, ali to ću drugom prilikom jer će post biti predugačak. Radna dozvola (labour card) se izdaje posebno, i nju isto obezbeđuje kompanija koja vas zapošljava. Obratite pažnju na jednu stvar, a to je da može lako da se desi da ako prelazite iz jedne u drugu kompaniju pre završetka dve godine u istoj, vam bude banovan labour card na 6 meseci, a to znači da nemate pravo da radite u tom periodu. I za to postoje cake na koje ću se osvrnuti u nekom sledećem postu.

Smeštaj je ovde izuzetno bitna stavka jer vam je to najveći trošak, i postojanje ili ne istog vam diktira pregovore za platu sa kompanijom. Jače kompanije uglavnom obezbeđuju smeštaj, i ukoliko niste venčani i dolazite solo, očekujte cimera (osim ako niste u top managementu, ali onda ovaj post i nije za vas), a ukoliko dolazite sa porodicom, umesto smeštaja vam daju living out allowance, pa vi tražite stan da se uklopite u cifru. U baš jakim kompanijama je prinicp da ti nađeš stan, doneseš im ugovor i oni iskeširaju, ali to je već uboden bingo, i ako vam se ukaže takva prilika, ostatak ovog posta vam ne igra nikakvu ulogu. Ukoliko smeštaj nije obezbeđen od strane kompanije, mogu da vam kažem da plata od 2000e nije baš dovoljna za život, iako to zvuči kao mnogo. Prvo i osnovno, stanovi ovde su od 1000e mesečno pa na više, u zavisnosti od lokacije. Ukoliko nađete jeftinije, to će uglavnom biti u nekoj pripizdini, tako da pare koje ste uštedeli će otići za prevoz do posla i nazad, ili će vas cimanje prevozom koštati živaca toliko da se ni ne isplati štedeti na tome. Ne kažem da nije izvodljivo, ali je jako teško, i ne bih preporučio prihvatanje ponude ispod 2500e ili 3000e (12500-15000AED). Vidi, sada u ovom momentu će mi neko prigovoriti kako se proseravam, i kako može da se nađe i jeftinije i da se živi sa manje para, ali ja ću odgovoriti odmah na to: Da sam želeo da se jebavam i preživljavam, ostao bih u Srbiji. Tačka.

Ovde bih napravio pauzu, i dao vam vremena da sumirate utiske i komentarišete šta vas još interesuje, što bih mogao obraditi u sledećem postu.

 

Koliko košta Zojin Zakon?

111Poštovani poslanici,

Koliko bi nas, kao narod, koštalo da se Zojin Zakon izglasa? Dajte recite cifru po poslaniku, svih 157 koji se nisu izjasnili, pa da skupimo i napokon dobijemo zakon koji, kao narod, želimo da bude izglasan. Skupićemo, nije problem, isto kao što smo skupljali pomoć za poplavljene, kao što smo skupljali donacije za svako lečenje bolesnog deteta u inostranstvu, slali sms-ove, uplaćivali iz inostranstva. Ne brinite za nas, navikli smo mi. Žao mi je vas, nenaviknute na loš standard, znamo da je teško, i baš iz tog razloga vas otvoreno pitam koliko treba? Slobodno i bez ustručavanja recite, mi skupimo, i svakom ponaosob uplatimo dogovorenu cifru. Srećni vi, srećni mi. U poslovnom svetu se to zove win-win situacija. Znam da će možda biti problem da se izjasnite, jer, na kraju krajeva niste navikli na win-win, nego da vi samo dobijate a narod da gubi, ali majku mu, jednom i vi možete da nam progledate kroz prste valjda? Ne mislim da će vam, sačuvaj Bože, biti problem da se izjasnite zbog obraza, jer to na kraju krajeva i nemate, zato i potenciram win-win.

Dakle, ponuda je tu, na vama je da se izjasnite. Niko vas ne tera da to za džabe radite, i bez uplate da uključujete mozak i umarate prste stiskanjem tastera, nismo mi stoka pa da ne razumemo.

U kontaktu smo

Srdačan pozdrav

 

Pravi decu, a šta će deca posle nije tvoja stvar!

S vremena na vreme pojavi se ovako neki nazadan tekst (kao ovaj linkovan iz Politike), koji mi pomeri živac. Ne mogu da odlučim ko me više nervira: osobe koje nemaju decu a u prilici su (i tu priliku naveliko zloupotrebljavaju) da donose zakone o vaspitanju dece, ili osobe koje imaju decu i smatraju da su samim tim postigle sve što je trebalo u životu i tu staju sa svim ostalim životnim aktivnostima, osim pukog privređivanja i preživljavanja.

Nota koja se provlači kroz ovaj tekst, da je ipak poželjno imati decu što pre, zanemarivši sopstvenu ekonomsku situaciju i mogućnost normalnog vaspitavanja tog deteta, je blago rečeno retardirana do te mere da sam se razmišljao da li da uopšte i komentarišem. Međutim, brine me činjenica da osobe sa tako malo dodira sa realnošću imaju mogućnost da prenose svoje misli i stavove širokim narodnim masama, pa sam morao.

Elem, hajde da napravimo koje dete radi statistike u Srba, a lako ćemo posle. Neka dete odraste na ulici, neka ga vaspitavaju u školama jer im je to posao, zar ne? E pa nije! Dete se vaspitava kod kuće, ličnim primerom! Škola je tu da ga nauči nekim drugim, za kasniji život bitnim stvarima, ali Vi, kao roditelji, ga učite kako da se ponaša u toj školi. Od roditelja zavisi da li će to dete u školi tući ili pomoći vršnjaku. Od roditelja zavisi da li će nožem ili pesnicama nasrnuti na profesora, da li će napadati starce po ulici i otimati mu novce jer Vi koji ste ga napravili ne možete da mu obezbedite ono što želi, i niste ga naučili da je tuđe – tuđe, i da se ne može otimati samo zato što, eto, baš to želi. I da, malo dete kada psuje jer je to vama smešno, nije smešno a ni simpatično uopšte. To više govori o vama kao roditelju nego što uopšte možete da pretpostavite.

Ne poričem, tužno je što se ljudi sve teže odlučuju da imaju decu, ali bolje i to, nego roditi još jedan socijalni slučaj pa ne znati šta sa njim. Deca nisu igračka, njih ne možete baciti kada ih sjebete. Deca su bumerang koji se vama vraća u glavu isto tako kako ste ga vaspitali.

Igre za gladne, ili kako sam prestao da glođem koske

Igraju se sa nama. Bace nam kosku, i mi skočimo na nju bez razmišljanja. Nekada je koska manja, nekada veća, ali svakako igra svoju ulogu.

I tako, dok mi glođemo koske, ne razmišljamo ko je pojeo svo to meso sa njih pre nego što su nam je bacilli, a i ne pitamo se otkud to da ovce skaču na koske. Nije nam bitno dokle god imamo u nešto da zarijemo svoje tupe zube. Nije bitno što nas koska neće zasititi, bitno je da smatramo da smo jeli, da smo učinili dobro delo razapinjući ili braneći nekoga. Mislimo da smo izneli istinu na videlo i da smo svoj deo posla odlično završili. Lajkom. Šerom. Možda pokojim komentarom. Lepše spavamo, lakše se mirimo sa sobom i sa svojom nesposobnošću da uradimo nešto konkretno. Ali mi mislimo da ionako ništa konkretnije ne može biti urađeno jer nemamo tu moć, nemamo tu snagu, zar ne? Da li?

Hajde jednom da ne skočimo na kosku, čisto da vidimo šta će biti. Možda nam na sledećoj ostave malo mesa. Hajde da ne skočimo ni na tu, pa da nam ponude više mesa. Hajde da i tu preskočimo, možda shvatimo da u stvari nismo nikada ni bili siti od tih kostiju. Možda, kada shvatimo da se od koski nećemo najesti nikada, poželimo da zarijemo zube u konkretno meso. Njihovo. Možda shvatimo da su oni krivi što smo gladni i počnemo sami da tražimo hranu koju zaslužujemo, svoju slobodu da biramo šta ćemo jesti i koliko. Možda napokon shvatimo da smo ipak vukovi kojima su navukli ovčiju kožu, shvatimo da naši zubi nisu toliko tupi koliko su
nas naterali da verujemo, da oni mnogo više krvare nego što bi mi ikada mogli i nego što žele da mi vidimo.
Možda, ipak, možemo da imamo ono što želimo a ne ono što nam kažu da želimo. Uostalom, šta imamo da izgubimo. Ionako smo gladni.

Ovo je samo moje mišljenje. Možda se neko složi, možda ne, ali problem je svačiji. Tu treba svi da se složimo.

Do sledeće koske. Ili ne?

„Danas kada postajem pionir“

Ovaj tekst je zapravo prvi moj blog ikada napisan. Nastao je pre 3 godine, i dole ga u potpunosti prenosim na ove stranice, koje će nadam se zaživeti za razliku od prethodnih.

„Nekada smo tako započinjali novu eru našeg malog ali tada veoma velikog života. Nekada je izgovaranje tih reči značilo mnogo, nekada je želja da izgovoriš te reči postojala. Ne želim da ispadnem jugonostalgičan da se razumemo jer ni ja nisam osetio draži života pod drugom Titom, ali samo želim da naglasim vrednost reči bila ona pisana ili izgovorena, kao i vrednost ubeđenja kada ona postoje. Sećam se kako smo kao deca jedva čekali da okačimo oko vrata žutu, a nakon toga i crvenu maramu i da budemo pioniri. O kako smo ponosni bili i mi, a i naši roditelji.

Osvrćem se oko sebe već dugo i sve manje vidim ubeđenja koja donose volju i želju da se uradi nešto lepo što će nekom doneti radost, želju za boljim, želju uopste samu po sebi. Negativna atmosfera u društvu, destruktivne ideje koje vode uništavanju svega različitog od onoga što je „kako Bog zapoveda“ , kao i nedostatak kolektivne svesti o mnogim, veoma bitnim za normalan život, pitanjima. Mnogo njih se doticalo ovih tema, mnogo njih je vodilo diskusije, mitingovalo i govorilo nam kako je za to kriv ovaj ili onaj političar/ekonomista/papa/Bin Laden. Nisam politički obrazovan ali znam da čitam između redova, nisam ekonomista (što i ne moram biti da vidim da ne valja), nisam vernik (ko me zna, znaće o čemu pričam), a definitivno nisam ni terorista (nazovimo ga tako), a i ne planiram da postanem ništa od navedenog . Samo želim da priznam nešto ovde. Ja sam kriv. Ja sam kriv što nema lepih postupaka među ljudima, ja sam kriv što je narod u apatiji, ja sam kriv što političari i ekonomisti kradu i lažu, ja sam kriv što popovi šire mržnju. Ja sam kriv zato što nisam počeo da menjam sebe i što sam dozvolio da me razmišljanje o juče dovede da zaboravljam na sutra. Za Novu Godinu sam sebi obećao da ću to ispraviti i da ću početi da se menjam. Od danas to zvanično i počinjem.

 Otvaranjem ovog bloga svečano se zaklinjem da ću  kroz teme koje budem obrađivao ulepšavati sebi dan, a samim tim možda i još ponekom i „dajem časnu pionirsku reč, da cu marljivo učiti i raditi i biti dobar drug…““

I od tada se nije mnogo promenilo. Na žalost.