Category Archives: Misli

Hajde da rasčistimo nešto

Već par meseci postoji neki hajp oko jednog mog teksta. Tona pozitivnih, dve tone negativnih komentara. Ko me poznaje, zna da me komentari ljudi koje ne poznajem apsolutno ne dotiču, a i neće me doticati u skorijoj budućnosti. Ali, mora da postoji ali. Tekst je, da budemo realni, pravilno protumačilo celih 5% ljudi, i sada ja imam glupavu potrebu da ga razjasnim, jer, jebeš čitanje ako ne znaš šta je pisac hteo da kaže, jel’te?

Prvo, tekst je napisan za čitavih 3 minuta jer je pisan u afektu kao reakcija na neke tada aktuelne događaje. Malo mi se smučila cela ona situacija oko lečenja teško bolesne dece SMS-ovima, plus teško zanemarivanje odgovornosti oko slučaja helikopter, pa sam, eto, prs’o.

Drugo, tekst su moji lični i sumirani utisci ne iz Dubaija (ne sećam se da je igde u tekstu pomenuta bilo kakva utopija od zemlje), nego iz svih zemalja koje sam imao priliku da obiđem, i u kojima sam imao priliku da vidim kako sve može da funkcioniše normalno samo ako narod sedi političarima na glavi, a ne obrnuto.

Treće, i najbitnije je da POENTA TEKSTA NIJE BILA DA NEGDE POSTOJI UTOPIJA U KOJU SVI TREBA DA IDEMO, NEGO DA LJUDI OTVORE OČI ŠTA DOZVOLJAVAJU DA PROĐE NEKAŽNJENO U NJIHOVOJ SOPSTVENOJ DRŽAVI!!!

Da li ste vi ljudi realni? Da li ste svesni da vas svaka budaletina koja je sela u skupštinsku stolicu vuče za nosinu, a vi im tapšete jer uspevaju u tome? Da li ste svesni da mladi ne odlaze zato što je negde bolje, nego zato što u Srbiji postaje sve gore i gore? Da li ste svesni da se, ako VI KAO NAROD ne počnete da kažnjavate bahato ponašanje gore spomenutih indijanaca, NIŠTA NIKADA NEĆE PROMENITI?

Ja nisam otišao zato što sam morao, otišao sam zato jer sam želeo da odem. Želeo sam da vidim kako je živeti negde drugde, i do sada se nisam pokajao. A vi? Ako već želite da živite u Srbiji, onda je JEBENO NAPRAVITE ONAKVOM KAKVU JE ŽELITE! VI I NIKO DRUGI!

Zaključiću ovu temu jednom za sva vremena citirajući autore Peščanika: „Ako vam je dobro, onda ništa…“

 

Svako dobro

Srđan

Helikopter, i još po koje sranje

Iskreno, nisam hteo da pišem o helikopteru i čitavoj situaciji, jer mislim da je apsolutno svako ko diše u Srbiji izneo svoje mišljenje o tome. Ali ko me poznaje, a nema takvih previše, zna da bih na lakat progovorio kada me nešto nervira, a ovo mi kida živce. Sačekao sam da se stvari slegnu, i kao što sam pretpostavio nije dugo trebalo da čekam, jer narod skoči za svakom novom koskom i staru brzo zaboravi. A koski hvala Bogu ima dovoljno za bacanje.

Elem, ministar Gašić je izjavio kako on ne oseća potrebu da podnese ostavku, jer on nije ništa pogrešno učinio. Složio bih se sa njim. Ne možemo od keramičara očekivati da razume lanac komande i komandnu odgovornost. Jer, na kraju krajeva, on je samo IZDAO DIREKTNO NAREĐENJE DA SE PREKRŠE SVI SIGURNOSNI PROTOKOLI, ŠTO JE REZULTIRALO POGIBIJOM SEDAM OSOBA! Osim toga, sve je bilo po PS-u. Počev od momentalnog spinovanja, preko Premijerovog preuzimanja krivice, pa na dalje, da ne nabrajam.

A kada smo kod Premijera, pa ni od njega ne možemo očekivati ništa drugačije. Preuzeo je krivicu na sebe, dramski, tragikomično, kakav je uostalom i svaki njegov nastup u medijima. Kao da svaki put polaže ispit na FDU, odsek gluma. Rekao je tada, parafraziraću, ja sam kriv, sve je moja krivica, mene krivite ali mi Gašića i Lončara (njega zaboravismo, a?) ne dirajte. Njih ne dam.

Ako neko nije primetio, ovo je, kao prvo, značilo da će ministri da ostanu tu gde jesu kakav god bio ishod istrage pada helikoptera, a kao drugo, da je svestan da njemu u Srbiji apsolutno niko ništa ne može, pa sve I da je lično on oborio taj helikopter. U najgrubljoj interpretaciji, raspizdio je šamarčinu svakoj iole normalnoj osobi u Srbiji. A najtužnije je to što je u pravu. Ministri su i dalje tamo gde su bili, a i premijer. Ali u jednom je bio u pravu, a to je da je sve to njegova greška. Njegova je greška što su nestručni ljudi na čelu ministarstava, njegova je greška što vlada jednoumlje i poltronska politika, njegova je greška što se vlada strahom umesto kompetencijom. A naša je greška što on vlada.

Nego, da se vratim na Lončara kojeg svi, da li namerno ili slučajno, zaboravljaju. Ministra Lončara koji je bio spreman kao zapeta puška na aerodromu da sopstvenim rukama, pred kamerama,  iznese bolesnu bebu i preda je osoblju hitne pomoći koje je po nečijoj proceni bilo obučenije za ovakve situacije od osoblja sa VMA. I ministra koji je nakon pada helikoptera nestao iz svih medija, na neodređeno vreme. Nema veze, ionako nije on lično smislio da se nađe tamo, ali je barem za razliku od Gašića znao gde se nalazi i u kom gradu. Neko je morao da im javi sve te informacije, da im da uputstvo šta da rade, i gde da budu, a i svoj toj gunguli Gašić se zbunio. Ali ne zamerimo mu, dešavaju se greške u komunikaciji kada se izdaju naređenja. Desi se buka, ne čuje se dobro, kao da se igrate gluvih telefona. Svima nam se dešavalo.

A poginuli? Pa znate kako kažu, o pokojnicima sve najbolje. Ili ipak ne u ovom slučaju. Pokojnici su najpogodniji da im se napakuje krivica. Najbezbednije rešenje, ne mogu da se brane, ne mogu da opovrgnu priču. Još ako imaš pristrasnu komisiju, Ili još bolje generala koji radi sve da zataška slučaj? Pa gde ćeš bolje od toga! A poginuli piloti? Ništa, napili se od muke, odmah nakon pogibije. Osetili ljudi muku I bes jer ih nedostojna stoka drugi put ubija za kratko vreme, i što njihove porodice moraju da trpe sve to samo da bi ministar ili dva zadržali dupe u foteljama. Tačnije, da bi ih premijer zadržao u foteljama, jer ako oni odu, nema koga da postavi na njihovo mesto. Stručnijih i lojalnijih od njih nema. Tužna istina, I pritom jedina istina koja je očigledna u celoj ovoj šaradi u kojoj je lakše bilo oblatiti heroje, nego smeniti par nestručnih papaka.

A vojska? E moja vojsko… Ginuli za državu zbog budala na vlasti, i onda dočekali da vas ta ista vlast ubija u VAŠOJ zemlji, a da na sve to VAŠI generali, oni koji treba da stoje iza VAS u svakom momentu,  tapšu u ritmu koraka kojim bagra prelazi preko vašeg groba samo da bi sačuvala svoju fotelju.

A narod? Jebiga narode, vojska barem ima uniformu, a vama i gaće skidaju. Gledajte Parove, kupujte domaće i udri brigu na veselje. Neko drugi će se boriti za vas. Ne znam ko, ali taj neko oduvek postoji u svim planovima. Mitsko biće zvano „neko drugi“.

Toliko od mene. I dalje ne znam zašto sam sve ovo napisao, ali morao sam da sve ovo da izbacim negde. Jebiga, sve ovo više ni Nušiću ne bi bilo za sprdnju.

Šta sam naučio nakon odlaska iz Srbije

Šta sam naučio nakon odlaska iz Srbije

Da tamo negde postoje ljudi koji su zaista srećni, ne moraju da glume da jesu
Da tamo negde postoje ljudi koji su nasmejani, i to ne lažno
Da tamo negde postoje ljudi koji ne dižu kredit da bi otišli na godišnji odmor
Da tamo negde postoje ljudi koji lepo žive od sopstvene plate
Da tamo negde postoje ljudi koji platu dobijaju redovno svaki mesec, na tačan datum
Da tamo negde postoje ljudi koji ti pomognu (iako ih ne poznaješ čitav život) bez očekivanja da im uslugu vratiš
Da tamo negde postoje ljudi koje ne govore ono što ne misle
Da tamo negde postoje ljudi koji nemaju prikrivene namere
Da tamo negde postoji država koja ceni to što im doprinosiš svojim radom, i zaštiti te zakonom kao radnika
Da tamo negde postoji država koja će ti lako i jednostavno pomoći da pokreneš svoj biznis, jer to i njima ide u korist
Da tamo negde postoji država u kojoj nije problem naći posao čak i kad nemaš stranačku člansku kartu
Da tamo negde postoji država u kojoj vlast radi u korist građana
Da tamo negde postoji rešenje za svaki problem, a ne po tri problema za svako rešenje
Da tamo negde postoji država koju vode stručni i obrazovani ljudi
Da tamo negde postoji država koja kažnjava osobe sa lažnim diplomama
Da tamo negde postoji država koja kažnjava univerzitete koji izdaju lažne diplome
Da tamo negde postoji država u kojoj pravosuđe nije pod pritiskom političara
Da tamo negde postoji država gde sud radi nezavisno i nepristrasno
Da tamo negde postoji država koja sanira štetu nastalu od prirodnih nepogoda
Da tamo negde postoji država u kojoj se bolesni ne leče sms-ovima
Da tamo negde postoji država u kojoj možeš da se lečiš na licu mesta, a ne na zakazivanje par meseci unapred
Da tamo negde postoji država gde možeš da se lečiš pre nego što umreš
Da tamo negde postoje ljudi koji će pomoći kada vide da je neko pao na ulici
Da tamo negde postoje ljudi koji će reagovati ako neko napadne devojku na ulici
Da tamo negde postoji vlast koja neće prebacivati svoju krivicu na neku prethodnu vlast
Da tamo nede postoji vlast koja snosi potpunu odgovornost za svoje postupke
Da tamo negde postoje ministri koji će podneti ostavku kada se desi katastrofa u njihovoj nadležnosti
Da tamo negde postoje ljudi koji se ne dele prema boji kože, nacionalnosti i klubu za koji navijaju
Da tamo negde postoje ljudi koje boli dupe odakle si, dokle god si čovek
Da tamo negde postoje ljudi koje boli dupe šta mu komšija radi preko dana, a i noću
Da tamo negde postoje ljudi koje promaja ne ubija, a ni država
Da tamo negde postoji država gde se novinari ne samocenzurišu
Da tamo negde postoji država gde se novinari ne cenzurišu
Da tamo negde postoji život koji možeš nazvati životom
Da tamo negde postoje ljudi
Da tamo negde postoji država
Da tamo negde postoji život
Da tamo negde možeš i ti da postojiš, ali stvarno.

Na žalost, tužno je to što sam morao da odem da bih sve ovo naučio.

(Pre nego što donesete zaključak o ovom tekstu, pročitajte objašnjenje)

Koliko košta Zojin Zakon?

111Poštovani poslanici,

Koliko bi nas, kao narod, koštalo da se Zojin Zakon izglasa? Dajte recite cifru po poslaniku, svih 157 koji se nisu izjasnili, pa da skupimo i napokon dobijemo zakon koji, kao narod, želimo da bude izglasan. Skupićemo, nije problem, isto kao što smo skupljali pomoć za poplavljene, kao što smo skupljali donacije za svako lečenje bolesnog deteta u inostranstvu, slali sms-ove, uplaćivali iz inostranstva. Ne brinite za nas, navikli smo mi. Žao mi je vas, nenaviknute na loš standard, znamo da je teško, i baš iz tog razloga vas otvoreno pitam koliko treba? Slobodno i bez ustručavanja recite, mi skupimo, i svakom ponaosob uplatimo dogovorenu cifru. Srećni vi, srećni mi. U poslovnom svetu se to zove win-win situacija. Znam da će možda biti problem da se izjasnite, jer, na kraju krajeva niste navikli na win-win, nego da vi samo dobijate a narod da gubi, ali majku mu, jednom i vi možete da nam progledate kroz prste valjda? Ne mislim da će vam, sačuvaj Bože, biti problem da se izjasnite zbog obraza, jer to na kraju krajeva i nemate, zato i potenciram win-win.

Dakle, ponuda je tu, na vama je da se izjasnite. Niko vas ne tera da to za džabe radite, i bez uplate da uključujete mozak i umarate prste stiskanjem tastera, nismo mi stoka pa da ne razumemo.

U kontaktu smo

Srdačan pozdrav

 

Pravi decu, a šta će deca posle nije tvoja stvar!

S vremena na vreme pojavi se ovako neki nazadan tekst (kao ovaj linkovan iz Politike), koji mi pomeri živac. Ne mogu da odlučim ko me više nervira: osobe koje nemaju decu a u prilici su (i tu priliku naveliko zloupotrebljavaju) da donose zakone o vaspitanju dece, ili osobe koje imaju decu i smatraju da su samim tim postigle sve što je trebalo u životu i tu staju sa svim ostalim životnim aktivnostima, osim pukog privređivanja i preživljavanja.

Nota koja se provlači kroz ovaj tekst, da je ipak poželjno imati decu što pre, zanemarivši sopstvenu ekonomsku situaciju i mogućnost normalnog vaspitavanja tog deteta, je blago rečeno retardirana do te mere da sam se razmišljao da li da uopšte i komentarišem. Međutim, brine me činjenica da osobe sa tako malo dodira sa realnošću imaju mogućnost da prenose svoje misli i stavove širokim narodnim masama, pa sam morao.

Elem, hajde da napravimo koje dete radi statistike u Srba, a lako ćemo posle. Neka dete odraste na ulici, neka ga vaspitavaju u školama jer im je to posao, zar ne? E pa nije! Dete se vaspitava kod kuće, ličnim primerom! Škola je tu da ga nauči nekim drugim, za kasniji život bitnim stvarima, ali Vi, kao roditelji, ga učite kako da se ponaša u toj školi. Od roditelja zavisi da li će to dete u školi tući ili pomoći vršnjaku. Od roditelja zavisi da li će nožem ili pesnicama nasrnuti na profesora, da li će napadati starce po ulici i otimati mu novce jer Vi koji ste ga napravili ne možete da mu obezbedite ono što želi, i niste ga naučili da je tuđe – tuđe, i da se ne može otimati samo zato što, eto, baš to želi. I da, malo dete kada psuje jer je to vama smešno, nije smešno a ni simpatično uopšte. To više govori o vama kao roditelju nego što uopšte možete da pretpostavite.

Ne poričem, tužno je što se ljudi sve teže odlučuju da imaju decu, ali bolje i to, nego roditi još jedan socijalni slučaj pa ne znati šta sa njim. Deca nisu igračka, njih ne možete baciti kada ih sjebete. Deca su bumerang koji se vama vraća u glavu isto tako kako ste ga vaspitali.