Category Archives: Misli

Igre za gladne, ili kako sam prestao da glođem koske

Igraju se sa nama. Bace nam kosku, i mi skočimo na nju bez razmišljanja. Nekada je koska manja, nekada veća, ali svakako igra svoju ulogu.

I tako, dok mi glođemo koske, ne razmišljamo ko je pojeo svo to meso sa njih pre nego što su nam je bacilli, a i ne pitamo se otkud to da ovce skaču na koske. Nije nam bitno dokle god imamo u nešto da zarijemo svoje tupe zube. Nije bitno što nas koska neće zasititi, bitno je da smatramo da smo jeli, da smo učinili dobro delo razapinjući ili braneći nekoga. Mislimo da smo izneli istinu na videlo i da smo svoj deo posla odlično završili. Lajkom. Šerom. Možda pokojim komentarom. Lepše spavamo, lakše se mirimo sa sobom i sa svojom nesposobnošću da uradimo nešto konkretno. Ali mi mislimo da ionako ništa konkretnije ne može biti urađeno jer nemamo tu moć, nemamo tu snagu, zar ne? Da li?

Hajde jednom da ne skočimo na kosku, čisto da vidimo šta će biti. Možda nam na sledećoj ostave malo mesa. Hajde da ne skočimo ni na tu, pa da nam ponude više mesa. Hajde da i tu preskočimo, možda shvatimo da u stvari nismo nikada ni bili siti od tih kostiju. Možda, kada shvatimo da se od koski nećemo najesti nikada, poželimo da zarijemo zube u konkretno meso. Njihovo. Možda shvatimo da su oni krivi što smo gladni i počnemo sami da tražimo hranu koju zaslužujemo, svoju slobodu da biramo šta ćemo jesti i koliko. Možda napokon shvatimo da smo ipak vukovi kojima su navukli ovčiju kožu, shvatimo da naši zubi nisu toliko tupi koliko su
nas naterali da verujemo, da oni mnogo više krvare nego što bi mi ikada mogli i nego što žele da mi vidimo.
Možda, ipak, možemo da imamo ono što želimo a ne ono što nam kažu da želimo. Uostalom, šta imamo da izgubimo. Ionako smo gladni.

Ovo je samo moje mišljenje. Možda se neko složi, možda ne, ali problem je svačiji. Tu treba svi da se složimo.

Do sledeće koske. Ili ne?

„Danas kada postajem pionir“

Ovaj tekst je zapravo prvi moj blog ikada napisan. Nastao je pre 3 godine, i dole ga u potpunosti prenosim na ove stranice, koje će nadam se zaživeti za razliku od prethodnih.

„Nekada smo tako započinjali novu eru našeg malog ali tada veoma velikog života. Nekada je izgovaranje tih reči značilo mnogo, nekada je želja da izgovoriš te reči postojala. Ne želim da ispadnem jugonostalgičan da se razumemo jer ni ja nisam osetio draži života pod drugom Titom, ali samo želim da naglasim vrednost reči bila ona pisana ili izgovorena, kao i vrednost ubeđenja kada ona postoje. Sećam se kako smo kao deca jedva čekali da okačimo oko vrata žutu, a nakon toga i crvenu maramu i da budemo pioniri. O kako smo ponosni bili i mi, a i naši roditelji.

Osvrćem se oko sebe već dugo i sve manje vidim ubeđenja koja donose volju i želju da se uradi nešto lepo što će nekom doneti radost, želju za boljim, želju uopste samu po sebi. Negativna atmosfera u društvu, destruktivne ideje koje vode uništavanju svega različitog od onoga što je „kako Bog zapoveda“ , kao i nedostatak kolektivne svesti o mnogim, veoma bitnim za normalan život, pitanjima. Mnogo njih se doticalo ovih tema, mnogo njih je vodilo diskusije, mitingovalo i govorilo nam kako je za to kriv ovaj ili onaj političar/ekonomista/papa/Bin Laden. Nisam politički obrazovan ali znam da čitam između redova, nisam ekonomista (što i ne moram biti da vidim da ne valja), nisam vernik (ko me zna, znaće o čemu pričam), a definitivno nisam ni terorista (nazovimo ga tako), a i ne planiram da postanem ništa od navedenog . Samo želim da priznam nešto ovde. Ja sam kriv. Ja sam kriv što nema lepih postupaka među ljudima, ja sam kriv što je narod u apatiji, ja sam kriv što političari i ekonomisti kradu i lažu, ja sam kriv što popovi šire mržnju. Ja sam kriv zato što nisam počeo da menjam sebe i što sam dozvolio da me razmišljanje o juče dovede da zaboravljam na sutra. Za Novu Godinu sam sebi obećao da ću to ispraviti i da ću početi da se menjam. Od danas to zvanično i počinjem.

 Otvaranjem ovog bloga svečano se zaklinjem da ću  kroz teme koje budem obrađivao ulepšavati sebi dan, a samim tim možda i još ponekom i „dajem časnu pionirsku reč, da cu marljivo učiti i raditi i biti dobar drug…““

I od tada se nije mnogo promenilo. Na žalost.

Tekst prvi, pokušaj drugi

Obično je najteže započeti tekst. Sediš i biraš reči, pišeš pa brišeš, ali na kraju sve se svede na to da je početak nebitan, bitna je celina. S obzirom da je ovo drugi pokušaj da zaista pišem blog (jer ipak tviter ne trpi više od 140 karaktera), krenuo bih od par činjenica koje će kad tad neko spomenuti, i koje, naravno, ne poričem.

Prva je, ne živim u Srbiji, živim u Dubaiju. Zašto je to bitno? Bitno je iz jednog prostog razloga: ne znam šta ću pisati ovde, i ne znam kojih ću se tema dotaći. Neke će dotaći aktuelnu situaciju u Srbiji, pa želim da u startu otkačim one koji će da komentarišu sa „šta ti kenjaš kada ni ne živiš ovde“ ili „lako je tebi, ti si u Dubaiju“. Donekle mogu biti u pravu, donekle i ne, ali činjenica da sam otišao iz svoje države zbog lošeg stanja u istoj mi daje nekakvo pravo da komentarišem. S druge strane, ono što sam obećao sebi kada sam odlazio je da nikada neću izaći na glasanje dokle god živim van svoje države. Ne živim u Srbiji, ne želim da glasam. Ne želim da ja budem taj licemer koji će ljudima koji žive u Srbiji određivati ko će da ih laže, pljačka, cenzuriše ili slično. Smatram da za to nemam pravo. Isto kao što nisu imali za pravo svi oni koji su iz inostranstva pomogli da se sadašnja garnitura dovede na čelo države, pa sada opet pljuju po njima. Sa ovim možete da se složite, ili ne morate. Vaša lična stvar, ne moja.

Druga činjenica je, nisam stranački opredeljen. Nemam favorita, nemam omiljenu stranku, nemam omiljenu stranačku ličnost. Ako neko uradi nešto dobro za Srbiju, podržavam. Ali uglavnom, iz dosadašnjeg životnog iskustva, to se retko dešava. Uglavnom ih sve podjednako ne podnosim, kao i sve one ljigave i patetične izgovore za ljudska bića koji izmile u svakoj autoritativnoj vlasti, od koje na žalost konstantno bolujemo od WWII pa do danas. Mislim da su tu neki kompleksi umešani, ili je stokholmski sindrom, ali to je moje lično mišljenje.

Treća činjenica je, Lala sam u glavi i manirima. Rođen sam u Novom Sadu, školovao se i odrastao u istom. Iako moji roditelji potiču iz Zapadne Srbije, ipak više mentalnog sklopa imam sa lalama. Jednako sam letargičan (čitaj lenj), volim dobro meze i domaće vino. A to takođe znači i da me ne interesuje koje si nacionalnosti, boje kože, koje ti je seksualno opredeljenje, da li si išao na miting za Kosovo ili ne, za koga navijaš i slično. Ili si čovek ili si govno, a to nije povezano sa prethodno navedenim. Takođe sam Lala zato što nisam pristalica centralizacije. Manite priče „čije su moje pare“ i slično, svaki region treba da raspolaže sopstvenim resursima, i da određuje naspram sopstvenih mogućnosti kom regionu u Srbiji može finansijski da pomogne ukoliko je potrebno. Tako se izbegava centralizacija moći, i tako bi se izbegla situacija u kojoj jedan čovek kroji sudbinu preostalih 7 miliona stanovnika. Možda sam malo romantizovao ideju, ali verujem u nju. Da spomenem i da nisam republikanac, čisto da sklonite kolce i vile.

Četvrta, i zadnja činjenica koju spominjem danas je, čovek sam. Milion puta sam u životu pogrešio, milion puta sam uradio nešto dobro. Prema nekima sam ispao govno, prema nekima divan. Nije do njih, do mene je. Barem je najčešće do mene. Niko ne može da me natera da budem govno ukoliko ja to ne želim. Mogu da ispadnem govno sticajem okolnosti, ali to svakako mene kasnije više jede nego osobu prema kojoj sam takav ispao.

Elem, ovo je ipak neki početak. Planiram da vas zatrpavam svojim ličnim viđenjem sveta, a vama to može i ne mora da odgovara.

Vaša lična stvar, ne moja.